the sun shall not smite I by day, nor the moon by night and everything that I do shall be upfull and right
04.06.2008., srijeda
Glava mi je pluto, koža mi je skaj. u tvornici na nebu oblak kuha čaj.
|
nekad je mrak padao u 7 a bila sam i umorna jer se promjenio sat a danas mrak pada u 9 i idalje sam umorna. nekad stvarno nisam znala gdje ču u srednju i svaki dan bi mi nešto novo palo napamet a danas znam da idem u medicinsku iako se nikad nisam vidjela u tim vodama ali mi idalje svaki dan nešto novo padne napamet. nekad mi je Rijeka bila najljepši grad a i prevelik grad tako da nisam mogla povezat neka mjesta u cjelinu jednog grada a danas imam kartu cijelog grada u glavi ali mi nikad više neće bit ljepa kao nekad. nekad mi je i Kozala bila najljepši kvart u Rijeci i činila mi se strašno velika i to je bilo baš guba i nikad mi nije bila dosadna a danas je u mojim očima razočaranje jer je sve tako malo ali nikad mi nije dosadna jer svaki kut ima svoju priču. nekad sam bila visoka 170 i nisam mogla dotaknut mrežicu na košu jer nemam veliki doskok a danas sam visoka 172 jer mi je doktor namjestio kralježnicu i mogu dotaknut mrežicu al idalje nemam velik doskok. nekad su mi nokti bjesomučno rasli i nije mi ih se dalo rezat a danas sam ih obrezala ali idalje bjesomučno rastu. nekad sam kostantno voljela ljude a danas imam faze kad ih nemogu podnjet pa se bacim na stvari koje nemaju usta pa nikad neće reć ono šo ja neželim čut. i ej. stvarno nema potrebe da se bacaš sa zvonika ili tako nekih kreativnih mjesta jer ljudi nisu jedina stvar zbog koje valja živjet. kad ti idu nakurac i kad se razočaraš toliko da bi se najradije bacio onda se baci ali na one stvari koje voliš radit. to je kuiš ko kad si bolestan pa dobiš pomazanje i onda ozdraviš. jednostavno te mora napunit pozitivom i svime šo ide uz to i kad si spreman se vraćaš među ljude. ako nemaš neku zanimaciju koja te puni onda je nađi a ako ti se neda ni to onda se baci sa krčkog mosta al moje ideje su mnogo bolje jer sam čula da se jedna tipica bacila sa namjerom da umre pa je ostala živa. polomljeno živa. GUBA <3 |
31.03.2008., ponedjeljak
Češho Čomsre je poljak
|
zanimljivo je to. mi ubiti ni neznamo šta je prava sreća. istinska sreća nije onaj dio kad ti nakon šestomjesečnog trčanja (svaki dan) skineš bušicu sa trbuha. krivo. istinska sreća je kad se znojiš ko stoka i nemožeš disat i bole te slezena a dan poslje dobiješ još i upalu mišića. muskulfiber ahhhah sječam se kad je tek izašo film kamen mudraca. moja sestra je imala bilježnicu na jedan dio iz filma i ja sam tako zabriala na taj film i ubijalo me to šo ga nisam nikako imala prilike pogledat. i sad kuiš kad pogledam. to je ono kul u toj priči. to iščekivanje. to je ta sreča. nije uopče komplicirano. šo ti znaš oće li sutradan bit bolje ili lošije nego šo je danas? danas je taj dan. danas je najboljše. žućo je poginuo nekamo haha mama radi mafine a dobiču i lenonice za rođendan. obožavam proljeće. makar mene onaj tenkre negleda ali jebeš. meni je liepo i ovako. nevalja jedino što se promjenio sat pa sam umorna. ali mrak pada u 7 pa je to uredu. dođite u erste moramo se sresti. taj medo štedo je žešči kreten. meni su svi doma saznali da pare držim u patuljku i sad kuiš svako toliko si neko uzme kad mu treba. u dugovima su teškim. neka što se tiče bajki. odlučila sam ih ponovo počet čitat jer me sram šo neznam trnoružicu ni malu sirenu ni vuka i tri praščiča. ubiti znam samo crvenkapicu i pepeljugu. umoo počinjem sa ježevom kučicom. kaja nemoraš mi posudit jer sam je danas uzela u knjižnici makar me čudno gledala žena. i nedajte se omesti. nemam fetiš na žice od slušalica al ih moram držat u ustima jer inače ne rade haha uživajte jer ja sad moram ič šetat mačka. adio  |
29.02.2008., petak
žnj
|
evo recimo ja ču sad napisat post aahah neču se ispričavat šo nisam dugo jer je zapravo bitno da ga ja sad pišem jer ga nisam namjeravala pisat sve do ovog trenutka. err da išla sam neki dan iz škole doma. i srela sam neku dalju susjedu. evo kako je tekao razgovor: ja:boook ona:bok bok miliću ona:a znaš da nan nema žučota već dva dana. ja:a jadan pas. valjda ga nije auto negdje pokupio. ja:book i reko JES jes jes jes jes daga je baš pokupio auto. to je najprgaviji i najgluplji pas kojeg znam. danas sam opet prošla pored te ograde i tete nije bilo a niko više nije lajo na mene. onako krvnički. kako samo on zna. prije bi ga cimala pa bi bježo. il bi ga pogodila sa snjegom u facu. pa bi se sprdala s njim ko da smo na divljem zapadu pa bi izvukla gan a on bi mislio da sam ga stvarno izvukla i pobjego bi a ja bi se smijala. i reko baš čudno. a da mi ne fali ahah možda ga nije pokupio auto. možda se vrati. i mješam jebeni šato več pol sata i nikako da postane jestiv. nikad to neradim sa mikserom jer zaserem sve oko sebe. i jučer me tata vozijo na utakmicu i prošli smo kuču nekih naših obiteljskih frendova štatiga ja znam. i kaže tata vidividi kako su ljepo stavili fasadu. reko bi čovjek da je kuča nova. i to je to. vi tako svi brijete da nemate pojma. ličnost kao faca tijelo ruke noge. to je samo predmet kojim mi upravljamo. to je predmet kojim dokazujemo da smo tu. al to je samo to. unutra je bitno. unutra je jedno stvorenje koje nema veze sa onime ša je izvana. nije bitno ovo samo pročitat. treba to shvatit da bi mogao nekog voljet. ... ja nisam ovo što vi mislite da jesam. ja sam nešto treče. a kad upoznaš to treče skužičeš da ima i nešto četvrto. i ful sam sretna šo me neko zna onakvu kakva sam u cijelosti. i volim tog nekog užasno. i ovo je ful patetično AAHAH i ful još mješam šato i pročitajte knjigu polupani lončiči. moram izmješat sad šato i doč če mi aleksa pa čemo da igramo stolni da ga malo razbijem i tako to. prvi dan prolječa je znači drugi rođendan ovog nečeg. bloga jel ahah možda nebum više pisala jer mi je dosadilo. vidičemo ajde pozdrav i tako to. ahah |
02.01.2008., srijeda
jesmo li sretniji, jesmo pametniji? godine prolaze, mi gledamo
|
aaa mrzim okus krvi. onako kad mi curi krv iz nosa i onda mi se neda po maramice pa legnem i onda mi se krv u grlo spusti aahah i ruke mi smrde po celeru jer sam juhu malo prije kuhala haha i svima sretna nova godina i božič koj je prije tjedan dana bio dakle sad se ja trebam osvrnut na dvijeisedmu jel al ja se ničeg nesječam. ahahh ... bilo je poživot opasnih situacija i totalno sam zaključila da imam više sreče nego pameti. bilo je puno smijeha. i onda kad nije bilo vrijeme za to. umo bilo je puno novih prijateljstva. neka su se več sad prekinula a neka če još puno trajat ja se nadam. bilo je puno pogrešaka. tog je bilo največ haha al ko riskira ne profitira. i nadam se da ču jednog ljepog dana počet učit na svojim greškama. i bilo je puno razočaranja. previše ahha al ide se dalje. sve u svemu bilo je oke. jer sam dosta toga naučila. i ironično je šo cijelu godinu nisam razumjela jednu stvar. al sad znam bitno je da je važnije voljet nego biti voljen. chch jest. i volim to. i smiješno je kuiš šo vidim da nekima nema pomoči jer su bahati i sebični al ih svejedno volim. ahah to i je bit. i nastavljam tako. o odlukama za dvijeiosmu nisam preveč razmišljala. vjerojatno ču smanjit s alkoholom. neču da se pročuje da sam ko moja cijenjena brača bahah i moram se prestat šalit na drugi račun. moram uredit moju osobnost haha. jer je koma i to moram prestat vjerovat ljudima. i neznam e. toga je još brdo. al nisam razmišljala o tome. sad bim mogla izbrisat ovaj cijeli post jer mi ide nakurac al neču jer mi se neda svakom pojedinačno godinu čestitat ahaha pa sve najnajbolje i nemojte srat i budite srečni i kad se čini da je nemoguče. i volite. možda vam se vrati. ahahah nevjerujem jer su ljudi u današnje vrijeme teški kuleri i briga ih je samo za svoja dupeta al oke.  |
15.12.2007., subota
jednom u životu ekipa se naglo rastaje. valjda to zovu odrastanje.
|
kuiš. ja nisam odrasla. a ipak mi se ekipa raspala ahah a smiješno je to baš. gledali smo i smijali se bilježnicama u koje smo zapisivali događanja naših bogato ispunjenih dana tijekom praznika kad smo još bili potpuni. kad smo bili ekipa. totalno ahah i waaa e koliko je ljudi došlo a isto tako otišlo. plaši me to e. imala sam namjeru bar na neko vrijeme ostavit te ljude jer mie tužno šo to nije ono šo je bilo i jer mi svako mjesto koje sam obožavala sad ide nakurac i naživce i nije više ljepo i sretno i nisam sretna kad sam tamo. al nemoguče je. sedamdeset posto njih nemari za mene i bolime kurac za to. al onaj ostatak mi je bitan. njih volim i dragi su mi. zato nemogu. danas smo pokušali spojit atom sa atomom da nastane molekula ahah al nije. odazvalo se samo onih trideset posto. jeli smo picu koju sam donjela od ručka i domačicu i pili smo socijalnu kolu i igrali smo neke mutave igre i pjevali smo glasnije od đuboksa i bilo je ljepo. kao nekad ahah samo oču za znate da če tih trideset posto uvijek bit moja ekipa. i onda kad nebude. jer ja volim šetat po gradu bez cilja. igrat partiju za partijom kejmsa. žicat pare i onda kupit veliki tvajs. prepričavat drugima doživljaje neke kul knjige. podjebavat druge. smijat se. radit poklone za rođendane. grlit se. podijelit mandarine sa svima koliko vas ima. svirat dok ostali pjevaju gore od mog brata. i tako nadalje patetično al ajde. ahahaha so šo sam štela reč. pa ono ako ima neko album ili čak sve od jacka johnsona nek mi posudi jer trenutno nevolim aleksu ahah i ona reklama znaš e ona za sladoled. baš me podsječa na mene kad sam mala bila. uvijek sam radila takve stvari. iako ni sad neznam upalit brisače na autu ahaha pada snijeg e. nevalja jedino to šo puše ful. ja volim kad onako tiho pada tako da ni neznam šo se vani zbiva i onda kuiš se ujutro probudim i pogledam kroz prozor i sve se bijeli. to sam obično radila kod dede i bake. deda je uvijek bijo žrtva. zvala bi ga van na grudanje i uvijek bi ga zajebala totalno. nebi trebala radit snjegoviča u dvorištu. sad ga vidim jednom u dvije godine i nije mi jasno kako je prije trčao zamnom i lovio me po dvorištu a sad nemože ni hodat. ahah baš da. nerazumijem još jednu stvar. nerazumijem kako moj brat nemože nikad pogodit vece školjku. jednostavno NE. lajk vece školjka nije nikakva šalica u koju poslužuješ čaj pa onako s visoka sipaš ahaha i ide mi naživce šo se probahatio odkad je punoljetan. al idalje je isti debil kao i onda kad je imao deset godina. samo malo stariji. aaa kuiš to vrijeme ful leti e. al glavno da umirem pet minuta prije zvona na kemiji i molim boga da ubrza vrijeme. kad i tih pet minuta prođe sve opet ide brže. jea praznici. uopče nemam ideju ša ču radit za praznike. i da. ta idila e ahaha kuiš smiješno. baš gledam onaj grad. ko na reklami od vipa. ahaha sve neš voono. ljudi polako al sigurno i svi su puni darova. svi neki djedovi mrazovi. sve svjetli. a lajk sad mi je smiješno i neznam kako da to uopče iskomentiram. samo se sjetim onda kad sam bila ko ona sva djeca šo ih je sram prič djedu mrazu da mu kažu ša bi oni htjeli za božič. to mi je bilo najljepše doba. kad bi prolazili korzom toliko bi me ti djedovi fascinirali da sam čak zaboravljala preskakat s kocke na kocku bez da stanem na crtu. ahaha smiješno i ironično baš. a neznam. nekako se nemogu nač s vremenom u zadnje vrijeme. doč če to sve na svoje. i onda ču skontat da sam odrasla.  volem |
